Stanoje Stanojevic Istorija Srpskog Naroda 11.pdf

Stanoje Stanojevic Istorija Srpskog Naroda 11.pdf

Download File >>>>> https://bytlly.com/2tf1Lj

Velika borba između Turaka i srpskog naroda, koja je gotovo bez prekida trajala više od sto godina, svršena je u drugoj polovini XV veka propašću srpskih država. Stopu po stopu osvajali su Turci za to vreme srpske zemlje i pokrajine, većinom teško i sa velikim žrtvama, jer je otpor srpskoga naroda i srpskih država bio gotovo uvek vrlo snažan. Ipak su Turci za celo to vreme stalno napredovali. Od bitke na Marici (1371 god.), kada su im se pokorile srpske dinaste na jugu, pa do kraja XV veka, kad je pokorena i poslednja slobodna srpska država, Zeta, propadale su redom srpske države jedna za drugom.

Vizantija je bila sasvim oslabljena i nesposobna ma za kakvu akciju; nju je, još od prvoga napadaja turskog u Evropi, držao samo još čvrst položaj stare prestonice; Bugarska je vrlo rano i gotovo bez otpora podlegla (1393 god.). Srpske države bile su, dakle, gotovo za celo vreme borbe sa Turcima, ostavljene skoro same sebi. Jedino je Ugarska u nekoliko prilika pomogla akciju srpskog naroda. Ali i ta pomoć, većinom, nije bila u skladu sa interesima srpskih država, a često su se pojedine srpske države, čuvajući i braneći svoje interese, kako su ih one prema političkim prilikama shvatale, borile protiv Mađara i ometale njihovu akciju.

Za celo vreme borbe protiv Turaka nije ni jedanput došlo do zajedničke akcije celoga srpskog naroda. U doba, kad su Turci došli na Balkan, postojale su dve srpske države, Bosna i Raška, koje su imale svoje zasebne tradicije, zasnovane na samostalnom razvitku, u raznim prilikama i pod raznim uticajima, i prema tome i razne aspiracije i pretenzije. I ako je bilo mogućnosti, istina u doba kada je Raška već bila u opadanju, za zajednički rad, ipak su se interesi Raške i Bosne u mnogom pogled;u tako ukrštali, da je uopšte teško moglo doći do veće i intenzivne zajedničke akcije.

Na taj način pad srpskoga naroda u tursko ropstvo nije izvršen naglo i od jednom, nego postepeno, za vreme više od sto godina. Prelaz taj mestimice nije izazvao u samom narodu velike krize, jedno stoga, što nije izvršen naglo i od jednom, a drugo i stoga, što je život prostoga naroda i u starim srpskim državama u XIV i XV veku bio vrlo težak i stalno bivao sve teži. Državne potrebe bivale su sve veće i država je od naroda sve više tražila; isto su tako i feudni gospodari imali sve veće potrebe i prohteve i obaveze prema državi, pa su sve jače stezali i sve više eksploatisali svoje seljake, koji su morali još osećati i eksploataciju stranih trgovaca, u prvom redu Dubrovčana i Mlečića.

Za vreme ugarsko-turskih ratova, u drugoj četvrtini XVI veka, jako se pogoršalo stanje srpskoga naroda u Turskoj. Od to doba se u savremenim izvorima sve češće pominju teška vremena, muke i patnje srpskog naroda pod Turcima. Nameti i harači bivaju veći i teži, narod se za harač prodaje u roblje; Turci kupe najbolju decu i odvode, da ih vaspitaju za janičare. Taj danak u krvi užasno je tištao naš narod; roditelji su često sami sakatili svoju decu, da ih Turci ne odvedu. Zbog teškog života i mnogih zuluma namnožili su se u svima srpskim zemljama hajduci, koji su štitili i svetili potišteni narod. Turska centralna vlast je, istina, većinom radila na tom, da spreči bar velike zulume i još je uvek štitila ličnu i imovinsku slobodu i sigurnost, ali joj to već nije uvek i sasvim polazilo za rukom. Jer se sredinom XVI veka, pokraj sve sile i snage, kojom je Turska još tada, a i dugo posle toga, raspolagala, javljaju već prve klice slabosti, razuzdanosti i anarhije; a to su prvo osetili na sebi narodi, kojima su Turci vladali. Zbog tih teških prilika hvatalo je nezadovoljstvo u narodu sve dublje korena, tako da u ovo doba već više nije bilo nikoga ko bi bio za kompromis s Turcima.

Organizacija obnovljene srpske patrijaršije obuhvatila je, sa neznatnim izuzetkom, sve srpske zemlje. To je, sve do najnovijeg doba, jedina organizacija kod Srba, koja je obuhvatila celokupan narod. Teško je reći, da li je Mehmeda Sokolovića, kada je kod sultana izradio pristanak za obnovljenje srpske crkvene organizacije, rukovodila misao o državnoj potrebi i o dobro shvaćenim državnim interesima, ili samo želja da svom bratu, kaluđeru Makariju, stvori dobar položaj. Isto se tako ni za Makarija ne može sigurno reći, da li je sam radio na tome da se obnovi organizacija srpske crkve, ili mu je položaj patrijarha ponuđen od državne vlasti bez njegove inicijative. Ali je jedno sigurno: kada je, po inicijativi velikog vezira Sokolovića, sultanovim beratom obnovljena pećska patrijaršija i kada je za patrijarha postavljen brat velikog vezira, kaluđer Makarije, on je shvatio značaj i domašaj toga čina i upotrebio je svoj položaj i svoj uticaj na korist srpskog naroda.

Pećski su patrijarsi vrlo često putovali i obilazili eparhije u svojoj oblasti, a isto tako su i episkopi i mitropoliti pohodili svoju pastvu. Patrijarsi su osim toga redovno slali u sve srpske krajeve svoje egzarhe, koji su obilazili manastire, sveštenstvo i narod. Na taj način su srpski crkveni velikodostojnici stajali stalno u neposrednoj vezi s narodom, a patrijarsi su, osobito preko svojih egzarha, održavali veze sa svima prostranim oblastima svoje patrijaršije. Tako je najinteligentniji onda stalež podržavao svest o zajednici kod celoga naroda; a on je i inače vršio jak uticaj na njega u svakom pogledu. Taj uticaj, koji je u prvom redu održavao tradicije i svest o jedinstvu i zajednici celokupnoga srpskog naroda, bio je od vrlo velikog značaja za narodni život u doba ropstva. U jednoj državi i u jednoj svojoj organizaciji, Srbi su onda počeli osećati da ima nešto što ih spaja u veliku zajednicu, ma da će do pune svesti o tome ceo narod doći tek mnogo docnije. Ali je osećaj o toj velikoj zajednici već u ovo doba instinktivno pružao narodu, bar donekle i bar mestimice, utehe i nade, i ulivao mu samopouzdanja. Organizacijom crkve, kako su je izveli Makarije i njegovi pomagači, bio je rad u narodu postavljen na dobru osnovu. Odmah, čim je ustanovljena patrijaršija, obnovio je Makarije mnoge stare eparhije i osnovao vrlo mnoge nove; zatim je pristupio unutrašnjem uređenju eparhija. Isto se tako onda radilo i na obnavljanju i uređenju manastira. U celokupnoj crkvenoj oblasti oseća se u to doba polet i nov život.

Tako je plan o zajedničkoj akciji protiv Turaka propao, i Austrija je krajem XVI veka ostala gotovo sama da se bori s Turcima. Ustanci srpskoga naroda bili su samo sporadični i sasvim lokalnog značaja, a Turska još uvek toliko jaka, da bi mogla izdržati borbu i sa združenim hrišćanskim državama.

Tako su onda i patrijarh Jovan i vojvoda Grdan prekinuli gotovo sve veze sa zapadom. Za ono, što se posle toga radilo na zapadu, jedva su išta znali i doznavali srpski glavari. Razne avanturiste su i dalje radile na zapadu i, u težnji da izmame što više novaca, predstavljali prilike na Balkanu kao vrlo povoljne za akciju, ne prezajući ni od laži i falzifikata. Pod uticajem toga rada stizalo je srpskim glavarima pogdekoje pismo, koje ih je pozivalo na ustanak i koje im je mnogo obećavalo. Ali predstavnici srpskoga naroda nisu više reagirali na ta pisma i pozive. Razočarani u akciji poslednjih godina, oni su došli do uverenja, da je Turska još uvek dovoljno jaka da savlada svaki njihov pokret, i da se ozbiljnoj pomoći sa zapada ne mogu nadati.

A položaj srpskoga naroda u Turskoj bivao je sve teži. Slabljenjem centralne vlasti, koje je u ovo doba usled dinastičkih i građanskih borbi nastalo, slabila je i zaštita naroda u Turskoj. Dok je država bila u punoj snazi, centralna je vlast štitila ne samo svoje saplemenike, nego i druge narode, iz svojih dobro shvaćenih interesa. Kad je nastala anarhija, ostavljeni su oni na milost i nemilost oblasnim i drugim gospodarima. Među tim oblasnim gospodarima bilo je i dobrih i savesnih činovnika, pod kojima je lična i imovna sigurnost bila obezbeđena i pod čijom se upravom narod mogao oporavljati i napredovati, Ali je većina turskih činovnika i gospodara rđavo postupala sa podčinjenim hrišćanima. Oni su se okrutno ponašali prema njima, pljačkali ih i robili i davali maha svima mogućim zulumima.

Ali je već u to doba austriska politika prema Srbima pokazala neiskrenost, kojom se i u idućim vekovima stalno služila. Već u to doba imao je srpski narod mnogo da prepati i zbog agrarnih pitanja, koja su bila nerešena, jer odnosi između starih gospodara i doseljenih Srba nisu još uvek bili regulisani, i zbog nacionalnoga antagonizma starosedelaca, Mađara i Hrvata, prema došljacima, a najviše zbog vere, na koju su odmah od početka nasrnuli katolički sveštenici, radeći na tom da doseljene Srbe primoraju na uniju. Ta borba srpskoga naroda zbog ekonomnih, nacionalnih i verskih neprilika izazivala je često nemire i oružane ustanke i spremala je srpski narod u Austriji na veliku borbu, koju će on u idućim vekovima imati da izdrži u novoj svojoj otadžbini. 153554b96e

https://www.jradministra.cl/forum/bienvenido-al-foro/swiss-boys-seriesl

https://it.rippleeffect180.org/group/ripple-effect-180-group/discussion/6c1a1eee-7d32-441b-a236-bbec0b8122c7

https://www.lenalinks.com/forum/fashion-forum/alsat-m-live-seriali-me-fal-extra-quality